Negativne strane sportskih aktivnosti

Negativne stvari u sportu svakako jesu nasilje na stadionima i doping ali ono na šta bih ukazao kao najčešće a samim tim i najširi spektar loših uticaja jeste loš trenerski pristup.

Loš trenerski uticaj se na žalost najčešće sreće u radu sa decom. U većini sportskih organizacija i klubova u Srbiji rad sa decom je poveren osobama koje su bivši sportisti i još gore je što nisu pedagoški obučeni za rad sa decom. Trening dece u najranijem uzrastu, trebao bi da bude pre svega povezan sa igrom i druženjem kroz koje će oni razvijati bazične motoričke sposobnosti kao što su koordinacija, ravnoteža idr. Rad sa decom pre svega trebalo bi poveriti osobi koja ima pedagoški pristup, osobi koja je visoko kvalifikovana. Veliki problem klubova u Srbiji je upravo loš rad sa decom što se kasnije odražava na nedostatak sportista koji bi trebali da se takmiče za A selekciju, zatim se problem rešava kupovinom igrača a problem je u stvari u lošem pristupu u radu sa mlađim kategorijama, odatle i izreka „bez mlađih kategorija u klubu nema ni prvog tima“.

Mala je verovatnoća da će većina dece iz grupe ili sa treninga postati vrhunski sportisti ali svi će jednog dana biti odrasli ljudi koji su zaposleni i imaju porodicu. Tako da bi deca trebala da kroz igru i druženje razviju socijalne osobine, timski duh, nauče da gube i pobeđuju što će im kasnije u životu biti od velike koristi. U današnjem radu sa decom cilj većine trenera je postizanje rezultata umesto svestranog razvoja ličnosti što može dovesti do toga da deca prestanu sa bavljenjem sportom i ne razviju navedene osobine. Postizanje rezultata u najranijem uzrastu kao cilj nije samo ideja trenera već i roditelja što je možda još gore.

Druga stvar, odnosno drugi problem u pristupu trenera se javlja u kasnijem dobu deteta u ranoj specijalizaciji dece za jedan sport pa čak i pozicije u timu. Specijalizacija zavisi od sporta do sporta ali uglavnom bi trebalo da se javi oko 17 godina. Rana specijalizacija za posledicu ima loš fizički razvoj, kratku karijeru pa čak i tešku povredu, u svakom slučaju preran prestanak bavljenjem sportom, što nikako nije cilj ni sportiste niti trenera. To je takođe greška koja se može prepisati i bolesnoj ambiciji roditelja da im dete postane vrhunski sportista. Da bi od deteta nastao vrhunski sportista potrebno je da se mnoge stvari poklope, počevši od trenera u najranijem uzrastu, posvećenosti deteta, genetskih faktora ponekad čak i sreće.

Ukoliko se prerano počne sa specijalizacijom doćiće do preranog dostizanja vrhunca u trenažnom procesu pa se može dogoditi da sportista u timskom ili individualnom sportu svoje najbolje rezultate beleži u veoma ranoj fazi sportske karijere, 17-18 godina npr, te nakon toga sportista počinje da pada u formi.

Specijalizacija je složen proces koji se temelji na više stranom razvoju. Ozolin (1971) je mišljenja da sredstva treninga ili specijalizovane metode imaju dve prirode: 1. Sport – specifične vežbe i 2. Vežbe za razvoj biomotoričkih sposobnosti. Prve se odnose na vežbe koje oponašaju pokrete specifičnog sporta dok se druge odnose na razvoj snage, brzine, izdržljivosti itd. Odnos između tih dveju grupa vežbi se razlikuje u svakom sportu zavisno od njegovih karakteristika. Na primer u trčanju na duge pruge gotovo 100% obima treninga sačinjavaju sport – specifične vežbe dok u skoku u dalj sport – specifične vežbe zauzimaju samo 40% a vežbe za snagu i druge vežbe zauzimaju ostatak.

Deca moraju u ranom detinjstvu imati višestrani razvoj svih motoričkih sposobnosti, naročito bazičnih motoričkih sposobnosti, u bazične sportove ubrajaju se atletika, gimnastika idr.

Postoje dva senzitivna (najpogodnija) perioda za razvoj svake motoričke sposobnosti (Tabela 1), prva je u ranom detinjstvu, u dobi od 5-9 godina kod dečaka i kod devojčica, a druga u pubertetu, u dobi od 10-15 godina kod devojčica i 13-16 godina kod dečaka. Drugi senzitivni period, u pubertetu, dobija na značaju ukoliko se pravilno iskoristio prvi senzitivni period. Najveća mogućnost za napredak u motoričkim kretnjama jeste upravo u ovom periodu. U senzitivnom periodu veoma je bitno da deca rešavaju što raznovrsnije motoričke zadatke i nikako se ne ograničavati samo na jedan sport sa jednoličnim kretnjama.

U okviru senzitivnog perioda postoji „kritična faza“ razvoja u kojoj mora da dođe do podsticanja razvoja određenih motoričkih sposobnosti, kako bi željeni efekat bio postignut.

Sledeći problem u trenerskom odnosu sa decom jeste ponašanje trenera prema deci. Vrlo često možemo videti trenere koji urlaju na decu jer nešto nisu uradili kako treba ili ispunili neki zadatak. Ono što treneri ne shvataju jeste da je greška deteta na terenu najčešće posledica greške trenera u metodici obuke na treningu, tako da u svom neznanju krive decu (ili sportiste kasnije) za svoje greške.